Isječak iz knjige Vladimira Pavlovića "O prevodilaštvu i prevodiocima"
Prevođenje je jedna izuzetna veština. Veština prenošenja misli, osećanja, činjenica, iz jednog jezika u drugi.
Prevodilac nije neko ko samo zna strani jezik, čak i kada ga zna vrlo dobro. Prevodilac poseduje veštinu da određeni tekst, napisan ili izgovoren na jednom jeziku, prenese u drugi jezik prilagođavajući ga sintaksi i duhu tog drugog jezika, tako da čitalac odnosno slušalac prevoda ima utisak da je tekst izvorno napisan odnosno izgovoren na jeziku prevoda.
Funkcija usmenog prevodioca postojala je oduvek, budući da je izgovorena reč dugo prethodila pisanoj. Kod starih Grka, homerovske poeme su govorene znatno pre nego što su zapisane. U starom Egiptu, državni činovnici su svoja pisma slali faraonu tako što su ih glasnici učili napamet i usput se preslišavali, da bi ih pred faraonom izdeklamovali naizust. Kod Jevreja, Talmud se usmenim predanjem prenosio sa pokolenja na pokolenje, a i Muhamedov Koran je sačuvan zahvaljujući usmenoj tradiciji.
Zanimljivo je da u našem jeziku ne postoje posebni termini kojima bi se posebno označilo pismeno prevođenje, a posebno usmeno prevođenje. Doduše, imenica "tumač" znači uglavnom usmeni prevodilac (iako sudski tumač prevodi i usmeno i pismeno), ali zato imenica "prevodilac" označava i pismenog i usmenog prevodioca. To nije slučaj u većini drugih evropskih jezika. Ako uzmemo u obzir one najrasprostranjenije, kao što su engleski, francuski, španski, nemački, videćemo da u svakom od tih jezika postoji poseban termin za svaku od ove dve kategorije prevodilaca. Za to postoji i vrlo jednostavno objašnjenje. Naime, pismeno i usmeno prevođenje jesu dva posebna zanata, međusobno vrlo različita, kojima je jedino zajedničko znanje stranog jezika.
Uopšteno govoreći, usmeno se može prevoditi na dva načina:
1) konsekutivno, tako što prevodilac sasluša jednu logičnu celinu govora i zatim je prevede, dok govornik ćuti, i
2) simultano, tako što prevodilac sluša govornika i odmah prevodi "istovremeno", odnosno sa nekoliko sekundi razlike u odnosu na tok govornikove rečenice.
Ovaj drugi način, simultano prevođenje, danas se praktično isključivo obavlja uz pomoć elektronskih uređaja: u kabini, koja je fizički odvojena od sale u kojoj se obavljaju razgovori, ali tako da prevodilac vidi i govornika i publiku (kroz stakleni zid kabine), prevodilac sluša govornika u sali preko slušalica, i prevodi u mikrofon, preko koga prevod stiže nazad u salu, žičanim ili bežičnim putem, onim učesnicima u razgovoru kojima je prevod na tom jeziku potreban.
Postoji još jedan vid simultanog prevođenja, danas skoro sasvim napušten, odnosno, koji se samo izuzetno koristi : to je takozvani "šišotaž" (francuski "chuchotage": šaputanje); prevodilac nije u kabini, već sedi u sali pored učesnika kojima je potreban i tihim ali razgovetnim glasom, šapatom, prevodi simultano.
Na kraju knjige profesor Pavlović zaključuje da je jedini sigurni način da se savlada usmeno prevođenje praksa.
Nevolja je u tome što nije uvek moguće obezbediti "gluvu" kabinu prevodiocima-početnicima da bi mogli da vežbaju, a pogotovo se ne sme dozvoliti početnicima bez ikakvog iskustva da stvarno prevode i tako stiču iskustvo.
nazad na prethodnu stranicu |
